ЈУЦА - надимак који је Марија Радан добила у нижим разредима гимназије и који је Марију Јовин пратио целог живота.

Рођена у Београду (1934), где је завршила школу и Архитектонски факултет (1962).

На факултету је упознала Бранислава Јовина и од тада су нераздвојни. Били су 55 година у браку.

Радила у Републичком заводу за зтиту споменика културе од 1964. до пензије 2000. годинеНаставила је да ради волонтерски до 2007. када, због промењене радне климе у Заводу, отвара своју фирму и наставља да ради, до пре неколико дана...

Споменицима културе је посветила своје време, знање и труд. На око 60 обjеката, већином културне баштине највише категорије обавила је истраживањаизраду документациjе и проjеката и извођење санационих, конзерваторских и рестаураторских радова. Број објеката које је урадила је већи од броја објеката које је урадио остатак архитектонског одељења Републичког завода за исто време.

Почела је 1964. у манастиру Студеница откопавајући конаке који су били засути земљом до првог спрата. У периоду од 24 године урадила је истраживања, пројектовање и извођење санациjе и реконструкцичетири конака, три црквеулазне кулетрпезариjеризницепројектовала је и извела ypeђeњe порте и прилазаобавила пратећа археолошка истраживањаистраживање cpeдњовековне инфраструктуре, уредила заштићену околинуПри крају највеће кампање радова, 1986. године, Студеница је била наш најуређенији манастир и те године је стављена на Листу светске баштине. Њен рад у Студеници је трајао до 1989. године када је због противљења изградњи котларнице на угаљ добила отказ, да би после 8 година била враћена на посао.

Упоредо са радом у Студеници је израдила пројекат и санацију цркве Црква Архангела Михаила у Поблаћу (1965) и цркве Јовања код Ваљева (1972-73), истраживање, пројекат и реконструкција цркве - за Јовању је говорила да је био највећи проблем који је имала у каријери. Не знам како изгледа та црква, али не могу да замислим веће проблеме од оних које је касније решавала...

Радила је (1965-67) на изради урбанистичких решења ypeђeњa заштићених зона манастира СопоћaниБање прибоjскеМанасиjеМилешеве...

Радила је на истраживању и решењу ypeђeњa Гробља у Тунису (1976), Извела је истраживачке и конзерваторске радове на утврђeњe Фетислам (1974-75)...

Урадила је проjекат и извела реализациjу реконструкциjе и дислокације Радул-беговог конака у Заjечару (1972-73)

Урадила је конзервациjу две цркве у Шћепан-пољу (1972-73).

Одмах по земљотресу у Црној Гори (1979) је са двојицом колега отишла да пописује штету на културној баштини у две општине, у тада немогућим условима.

У манастиру Градиште у Буљарицама (прво 1979, одмах после земљотреса, а потом 1986-1987) извела је истраживањa, проjекат и санациjу и реконструкциjу три црквеконакапорте и прилаза. Шта значи “извела”? Значи да је радове обавила у режији, ангажујући мајсторе и раднике и организујући комплетно градилиште, са кухињом, смештајем, свим набавкама... Шта значи “санација” цркава? Испод једне цркве се отворила пећина и црква је пропала већим делом у ту пећину, а она ју је реконструисала, на другој цркви је подигла свод, све са фрескама, на његово место, помоћу хидрауличних дизалица...

Радила је и на другим објектима оштећеним уцрногорском земљотресу. То је пројекат реконструкциjе обjеката и ypeђeњe Дворца краља Николе у Тополици у Бару (1980-81)проjекат ypeђeњa комплекса и санациjе цркве Комплекса Ћипур на Цетињу (1987)проjекат санациjе и реконструкциjе Цркве Свете Heдеље на Катичу у Петровцу (1987).

Пошто су спаљени конаци у Пећкој патријаршији, једина је из Републичког завода смела да 1980. године оде у Пећ, сви остали су то одбили. У рекордном року је израдила пројекат и извела обнову спаљених конака (1981-82), у најтежим условима, када су јој искључивали струју и воду и правили све могуће сметње.

Пројектовала је и извела санациjу и реконструкциjу Владичанског двора у Сентандреjи (1988). Урадила је пројекат цркве и конака за први српски манастир у Канади (1990), који је канадска урбанистичка служба одмах прихватила и који је изграђен у Националном парку Нијагарини водопади.

После битке за Вуковар, одмах је отишла и радила 1991. и 1992. године на пројекту за оспособљавање Патријаршијског двора у Даљу.

Урадила је методологију пописа оштећења споменика од ратних дејстава, што је поново урадила и 1999. године, одмах после почетка бомбардовања.

Израдила је  проjекат санациjе цркве од влаге и пројекте ypeђeњa порте и обjеката ризнице и гостинског конака у манастиру Озрен (2001).

У манастиру Каленић је урадила регулациони план и урбанистичке пројекте уређења порте и околине, центра села, хотела и саборишта (2000-02).

Израдила је проjекат ризнице и ypeђeњe ентериjера манастира Свете Троjице у Пљевљима (2002); затим пројекат реконструкције цркве и конака манастира Довоља у кањону Таре (2002-2008).

Израдила је пројекте уређења порте и објеката ризнице и изложбеног простора манастира Грачаница (2003).

Израдила је пројекат санације и конзервације Споменика Незнаном јунаку на Авали (2004), затим пројекат Санације Српског војничког гробља на Зејтинлику (2005), ова два пројекта су остала за сада нераелизована, први због опструкције сопственог Завода, а на другом су паре нестале...

У периоду од одласка у пензију 2000. године, наставила је да волонтерски ради у Заводу на пројекту Лепенског Вира (2000-2007). Тада су израђени су регулациони план и проjекти заштитне конструкције над археолошким локалитетом, визиторског центра, етно-насељапристана, научно-истраживачке станице. Биће још годинама посла на реализацији по њеним пројектима.

Урадила је конзервацију и презентацију археолошког налазишта Лепенски Вир, пројекат ентеријера, мобилијара и витрина за поставку покретног материјала.

На крају тих радова је Центар за посетиоце Лепенски Вир награђен Наградом за ауторско дело архитектуре Вечерњих Новости 2012. године.

Урадила је проjекат ризнице за манастир Бању Прибојску (2006), затим пројекат санације од влаге и презентације цркве манастира Градац (2006).

У манастиру Пећкој патријаршији (2002-2008) извела је истраживачке радовепројекат и санацију и заштиту цркава и реконструкцију фасада, поново изводећи радове у режији, са 35 ангажованих радника и комплетном организацијом живота и рада... На крају њених радова је и Пећка Патријаршија стављена на Листу светске баштине.

Осим споменика културе радила је и друге пројекте, на Дивчибарама (2007) је израдила пројекат етно-насеља, у Пљевљима (2008) пројекат адаптације Дома културе и ентеријера Музеја и Градске библиотеке...

У Доњем Милановцу (2009) је пројектовала Наутички центар.

Урадила је пројекат уређења стаза, са дизајном мобилијара и обележавања природних добара Бели Изворац и Шупља стена (2010) код Мајданпека,

Урадила је регулациони план и пројекат уређења подручја Рајково код Мајданпека (2012) - излетиште код Рајкове пећине, скијалиште Рајково, омладински камп, уређење простора...

Од 2009. године је пет година рада уложила у пројекат Ревитализације тврђаве Голубац (2009-2013) - са реконструкцијом тврђаве, уређењем околине и археолошког парка, изградњом центра за посетиоце, рекултивацијом каменолома у летњу позорницу, етно-насељем...

Иако је овај њен пројекат донео Србији 6,7 милиона евра бесповратне донације, са почетком реализације је доживела нешто са чиме није успела да се избори. Последњих година, од кад траје реализација, Голубац јој је нанео много професиналног разочарења, јер није могла да прихвати да после после пола века посвећеног рада на споменицима гледа наношење огромне штете на објекту за који је урадила пројекат, да гледа урушавање струке, интегритета колега-стручњака и установе у којој је радила читав радни век...

Упоредо са послом на споменицима културе, са супругом Браниславом је, учествовала на архитектонско-урбанистичким конкурсима, па су добили прве награде

- за проjекат ypeђeњa простора око Музеjа 25. мaj у Београду (1979-80),

yређење главног трга и пешачке зоне Ниша (1990-1994),

yређење главног трга и пешачке зоне Зајечара (1996),

yређење старог језгра Земуна (2002),

yређење градског језгра Брчког (2003-2006),

- за Шумадијску кућу (2013).


Добила је 2012. године награду УЛУПДС за животно дело, за рад на заштити културне баштинеТада је рекла да, иако је то награда за животно дело, она још није завршила свој посао.

И није, од тада до пре неколико дана је радила. Напустила нас је у 55. години свог радног века.

Бавила се једрењем, пливањем, скијањем... Волела је да путује, да се дружи са пријатељима, волела је цвеће и животиње. Волела је живот...


Била је срећа познавати је и велика част да се са њом ради и од ње учи однос према послу.

Пред таквом невероватном енергијом, стручним знањем и несаломивим интегритетом човек може само да се поклони.


Хвала јој и слава.



Синиша Темерински, 20. фебруар 2018.